volimsesire

Hodam gradom i zapazam razlicite ljude, lepe i one simpaticne, debele, mrsave, visoke, niske, crne, plave, ridje i smedje ali ipak sve su to samo LJUDI. I onako u trenutku dokolice i jedne neobavezne setnje, razmisljam ko su ustvari oni, da li su dobri ili zli, gde toliko zure, o cemu razmisljaju, da li su u vezi, gde izlaze veceras... Da li su osmesi na njihovim licima iskreni ili vestacki? Zapazam narocito one gojazne, krupne i pitam se da li im to smeta? Kako se bore sa tim? Da li su odbaceni iz drustva? Odgovore ne nalazim. A verovatno ih nikada necu ni saznati jer svi smo razliciti i drugacije se nosimo sa razlicitim zivotnim problemima. Generalno zaista mislim da su debelim ljudima neka vrata zatvorena, da imaju neka ogranicenja i da obavezno imaju kompleks. Krivo mi je sto je to tako. Ali ipak mislim da je to njihova licna nekultura. Ziviljenje za trenutak a ne razmisljanje o posledicama. Da li se povlace iz drustva? Da li su manje dopadljivi suprotnom polu? Ili je to sve od osobe do osobe bez obzira na fizicki izgled? Kako god, morate da priznate da je danas gotovo svima iskljucivo bitan fizicki izgled, nego "ono sto neko nosi u dubini duse", da mogu da se pohvale pred drustvom i najzad da podignu samopouzdanje? Znam da je to pogresno, ali tako je. Surovo, ali realno. Polazim od sebe, koja nisam ni savrsena, ni lepa, ni mrsava, ali opet vrlo mi je vazan fizicki izgled ali samo kao prvi korak, kao sansa da time pocnem nekoga da upoznajem, pa ako mi se dopadne i na ovaj drugi nacin, znam da je to pravi izbor. Svi zelimo nekog idealnog, trazimo princa iz bajke, i svetske lepotice a opet kada nam je najteze zelimo da imamo pored sebe samo nekog da nas saslusa, razume i VOLI. Da li je to rezultat povrsnosti i sebicnosti ili bas svi zelimo manekenke i glumce? Jedna od njih, prezirem samu pomisao na rec "debeli", i nikada ne mogu da oprostim sebi sto nemam toliko karaktera i discipline da se odreknem uzivanja u hrani na makar mesec dana, koji ce mi dati nesto za cim zudim, samopouzdanje, dobru liniju i licno zadovoljstvo. Da li je to nemoguca misija? Ili ipak secanje na sve neuspele dijete, svaki ponedeljak ili prvi u mesecu i misao "Da li to mora bas od danas"? Mozda se nista nece promeniti, mozda cu i dalje imati neke druge komplekse, ne mozda nego sigurno ali samo znam da je to ono za cime cudim godinama, i za sta sam ubedjena da ce biti resenje svih mojih problema. Nadam se da cu naci snagu da ostvarim svoj san, jer ne prihvatam sebe debelu, i nikada necu moci. Isto zelim i vama.

Iskreno, jedna od vas..