Hmm ne mogu reci nije nam se dalo. Ne, to definitivno nije tako. Ali ja ne prestajem da se nadam.
Bili smo drugovi. Najbolji. Sve smo delili. Zajedno smo ucili i isli na engleski. Ajoj kad setim kako je bio sladak dok me je cekao, a ja kao po obicaju kasnila. Igrali smo fudbal i pravili kucice za barbike. Radili domaci i ucili pesmice. Nekako smo bili posebni. Nije mi se svidjao, u pocetku. Jednostavno ga nisam gledala tako. Bio je nizi od mene i nekako delovao je mladje. Ma ne, definitivno je licio na mladjeg brata. :) Hm a moje drugarice su sve bile zaljubljene u njega i medjusobno se "prepucavale" koju je pogledao, kojoj je sta rekao, kojoj je uputio pogled ... Nije mi bilo jasno uopste sta ih kod njega tako odusevljava. Meni se svidjao Filip iz osmog. Marko je bio samo moj oslonac, moj drug iz klupe, neko kome sam se uvek iznova vracala i srecna i tuzna. Puno mi je znacio, ali jednostavno volela sam ga samo kao druga. Secam se kada sam se posvadjala sa tadasnjom najboljom drugaricom i pozalila mu se, on je odmah otisao i izgrdio je.Nasi su bili porodicni prijatelji tako da smo cesto i za praznike bili zajedno. Za Novu Godinu smo gledali film Kill Bill, vrlo romanticno zar ne? :) Na inicijativu nasih mama drzali smo se za ruke. I danas kada vidim neku decicu kako se drze za ruke i setaju, setim se Marka, njegovih divnih crnih ociju i ostre kose. Ali ponekad zaista ne naucimo da cenimo nesto dok nam to ne bude uskraceno, dok nam ne pobegne, jer kada je tu stalno, hteli ne hteli ljudi su po prirodi sebicni i ne umeju da cene to sto imaju, nekako mislimo da je to po pravilu tako, da je neko uvek tu za nas i nema potrebe da mu zahvaljujemo. Njegovi su odlucili da se presele u drugi grad na letnjem raspustu. Bila sam uzasno tuzna. Po prirodi vrlo emotivna, ali zatvorena i suzdrzana osoba, tog dana nisam mogla da sakrijem suze. Tekle su iz mene iskreno i neizmerno, kao da se selio jedan delic mog zivota, jedno prijateljstvo koje zivot znaci, jedna ljubav. Dosao je da se pozdravi. Nisam nista govorila. Nisam plakala. Pozelela sam mu srecan put i lep provod u novoj sredini. Zagrlio me je i tiho prosaptao, sta god sa se desi ti ces zauvek biti samo moja. Znala sam da je to nesto posebno, ali tada nisam shvatala pravo znacenje njegovih reci. I dan danas kad pomislim na taj trenutak, zadrhtim i zasuze mi oci. U drustvu je uvek bilo zezanja i dobacivanja, kao izmedju vas ima necega sigurno, sta vas dvoje to krijete i slicno. Cinilo se da su svi to primecivali sem nas samih, ili mozda mene!? Ne, ne mogu da verujem kako sam mogla da budem tako slepa, da nista ne primetim... Ljudi i situacije su nas spajali a ja sam bila taj bedem, ta koje je gledala samo pravo, ne osvrcuci se oko sebe, gradeci zidove koje je bilo tesko slomiti. Oo kako nekad mrzim svoju tvrdoglavost i ponos, svoj inat koji ocito teram sama sebi. Ljuta sam na sebe zto sto uvek propustim priiku koja mi se ukaze, uvek proleti pored mene kao voz, kao zvezda koja mi neprestano izmice. Da li je to samo igra sudbine ili sam ipak ja umesala prste? O taj moj ponos, tvrdoglavost i to dostojanstvo. U redu nikada necu biri devojka koja ce prva prilaziti momcima, ali bar da im dam neki znak, osmeh, pogled, cak ni to... Drugarice bi cesto rekle, da ce onaj koji mi se dopada pre pomisliti da ga mrzim iz dna duse, nego bilo sta drugo. Da verujte tako je, meni je ispod ponosa da mu ja prva pridjem, osmehnem se, ili ne daj Boze pogledam. Svesna sam da imam pogresan stav, ali ja jednostavno ne bih mogla drugacije. Ne bojim se ja odbijanja, bojim se ponosa, prvog koraka ma kakav ishod bio, bojim se da ja budem ta koja ce preuzeti inicijativu. Posle pet godina dosao je u nas kraj. Izasli smo na veceru. Bila sam uzasno napeta, drhtala sam, plasila sam se ponovnog susreta, ponovnog ozivljavanja emocija s moje strane ... lazem.. najvise sam se plasila njega, njegovog odbijanja, i na kraju krajeva ponasanja poput mog pre nekoliko godina. Ajoooj kako samo boli kad te ne primecuje osoba koju volis. Zelela sam da viknem iz sveg glasa da ga volim, da ga zagrlim, ali ne, nisam smela, opet sam bila kukavica, opet je proradio glupi ponos po ko zna koji put. Pricao je da se super snasao u novoj sredini, nasao super drustvo, da planira da upise medicinu i da je fudbal, koji inace i dalje trenira aktivno ostao jos jedna njegova velika ljubav. Hm kada je fudbal koristio u sekundarnom znacenju, kao nesto manje prioritetno, u vrhu ali ipak na drugom mestu, znala sam da je zaljubljen, da voli ali je pitanje bilo koga? Plasila sam se tog pitanja, a jos vise odgovora. Opet sam ispala kukavica, znam. Mrzim sebe zbog toga. Nisam zelela da u meni vidi zaljubljenu ocajnicu, koja je onda kada joj se pruzala prilika najlepsa na svetu, pustila da prodje pored nje, cak ni ne trudeci se da je spreci. nas razgovor je prekinuo konobar, koji nas je pitao sta zelimo da popijemo. To sanjarenje, vracanje u detinjstvo, u doba snova, maste, lepote tada je prestalo. O Boze koliko sam ga samo volela, pomislih. Takvom snagom i jacinom, takvim entuzijazmom i energijom, sve ideje i buduce zelje polagala sam u nas dvoje. A onda se srusio sav moj svet. Opet. Ponovo je morao da ode, ponovo je odlazio u svoj grad, bez novih uspomena, novih nadanja, bez nas dvoje :( Odlucila sam da se ne zanosim, ubedila sebe da sam to samo umislila i da pre njemu osecam samo naklonost, divljenje i jednostavno seca me na najlepsi period zivota-detinjstvo. Zivela sam svoj zivot, trudila se da ne mislim na njega, iako me je sve na njega secalo, svaki delic zivota, svaka pesma. Tako mi je nedostajao, nasi razgovori, nestasluci, ucenje, saveti, njegova paznja i zaljubljenost. Ali bila sam svesna da sam sad sve to izgubila :( Polako je bledeo u mom secanju, ali svakog novog decka sam poredila sa njim, trazila ga u njima, jer on je bio samo moj, a ja zauvek njegova ;) Cinilo mi se da sam ga zaboravila, mada me je svaka nova ljubav secala na njega, nisam volela potpuno, ma cini mi se nisam volela uopste, jer je on zauzimao ogroman deo moga srca. Osecala sam se krivom sto mi se svidja drugi neko, sto ne cekam samo njega, ali onda me preplavi more misli da je to cekanje mozda uzalud kao do sada!? Pricala sam o njemu kao o najboljem drugu, ali tek kada bih nekog upoznala bas dobro, jer on je ipak bio moje blago koje nisam zelela da delim sam svakim. Pocele su pripreme za prijemni. Zavidila sam svakom ko upisuje medicinu, misleci u sebi da ce imati prelepe kolege, jer medicina definitivno nije bila za mene, jer mi se cinilo da kada bi mi bolesnik dosao, pitanje je bilo ko bi koga lecio? :D Moj lepi doktor, mislila sam u sebi. Ali pripreme za prijemni preokupirale su me, zelela sam da uspem, da upisem zeljeni fakultet... i ... nekome budem za korak bliza, jer su mi studije bile u Beogradu. Ali tako veliki grad, nikada se necemo ni sresti, razmisljala sam, tako da ce mi biti jos gore, bicu mu tako blizu a tako daleko. Nasi su odrzavali kontakt, ali ja nisam nikada pitala direktno za njega, jedino kad mama nesto sama spomene. Nisam mu se javila kada sam dosla. Ni on mene nije zvao. To me je tako bolelo. Bila sam ljuta. Uvredjena. Besna. Ne sad nije bilo u pitanju to da li mu se jos dopadan ili ne, sad je trebao da pokaze da je covek, da me pita kako sam se snasla, ali... To me je bolelo, bas. Krenula su predavanja, obaveze, brz zivot i jednostavno nisam imala vremena da tugujem. Ali Beograd mi je nekako mirisao na njega, osecala sam ga u svakom koraku grada, cula njegovre korake. Prosla je i ta godina. Dala sam uslov u junu, i uvece izvela drustvo na pice da castim. Bila sam srecna, raspolozena, sa nekim neobicnim predosecajem. Da, predosecate sta je bilo. Nakon par godina opet sam ga videla. Taman ga zaboravim, on je opet tu. Mada od sebe nikada nisam mogla da pobegnem, kao ni od mojih misli o njemu. Bio je u drustvu, muskom, srecan, veseo, sa sjajem u ocima, bez imalo nagovestaja, da je nekad, negde, voleo jednu samo njegovu zauvek. :D Nisam mu se javila. Ne znam da li sam pogresila, ili ucinila pravu stvar, ali jedno je sigurno opet se rodilo nesto, ne ustvari nije se rodilo, vec je nastavilo da zivi, da me muci i otima, nesto vrlo lepo i cisto, ali cinilo se neuzvraceno. Nisam progovorila ni rec do kuce, sto je inace vrlo neuobicajeno za mene, nisam znala da li sam ispravno postupila, ali opet sam se tesila time da je sudbina umesala prste. Dolazim kuci, suze polako pocinju, pravdam se time da mi se ovih dana sve skupilo, da odavno nisam videla svoje, da mi nedostaje kuca, u cemu je i bilo istine, ali je glavni razlog bio on. U ruci drzim, lancic od bizuterije sa priveskom u obliku krstica, koji mi je poklonio pre puno godina, koji uvek nosim sa sobom, koji volim i koji me seca na nesto prelepo. Znao je da verujem u Boga, da u njemu vidim spas i nadu, pa je zeleo da mi pokloni nesto Sveto, simbol nase vere, nesto sto ce mi ukazati kao sto je on rekao da simbolika krstica i vere, kao necega cistog i uzvisenog, predstavlja nas odnos.Cvrsto ga stezem, do bola, cirkoni mi se zarivaju u meso, jecam, i lomim delic koji je povezivao lancic i privezak. Pocinjem jos vise da placem. Nesto se u meni lomi. Razmisljam da kad vec nemam njega, zelim da osim uspomena imam nesto od njega, narocito nesto tako posebno. Razne misli mi se motaju po glavi. Mozda je prekidanje lancica znacilo da se u meni prekinulo nesto, mozda ljubav, a mozda i ponos. Oba su mi znacajna ali vode u sasvim suprotnim smerovima. Uostalom videcemo, vreme ce pokazati. Ah opet to vreme, razmisljam ne mogu vise da cekam. Pomisljam da bih sad mozda bila u srecnoj vezi da on nije moja glavna preokupacija. A ima lepsih, i boljih znam, ali on je meni poseban, on je nekako moj, njega zelim. Opet gresim, opet me pobedjuje ponos, i dok tako krivim samu sebe, pitam se da li mozda i on ima slican problem ili mu ipak uopste nije stalo. Kao veciti pesimista naravno predosecam da me vise ne voli. Uostalom njegova dela to pokazuju. A onda me opet padam u depresiju, boli me sto samo meni nije cestitao rodjendan a drugarici jeste, boli me sto se meni ne javlja a sto sa mojom sestrom redovno, i to bas u poslednje vreme razmenjuje probleme svakodnevice, boli me... Cinilo mi se da me na neki nacin kaznjava. A onda na Colinom koncertu, od 100 000 ljudi, ja trazim samo jedne oci, i dok mi pogled luta, u svoj toj guzvi neko me slucajno polije coca-colom. Okrecem se. Jos uvek sam u soku. Mislim da sanjam. Da to je on. I ovog puta necu moci da ga izbegnem. Prepoznaje me, i posle par sekundi tisine, sledi ne mogu da verujem da si to ti, od ovoliko ljudim o Boze kako je svet mali. To su bile njegove reci. Bilo mi je pomalo neprijatno. U sarenolikom drustvu plasila sam se da ne pomisli da sam dosla sa deckom (O Boze o cemu ja razmisljam, znam sad mislite da sam luda, nema veze, to mislim i ja :) ), pa mu odmah na pocetku dajem do znanja da sam sa drugarima sa fakulteta tu. Ne znam kako da se ponasam, zna, da treba da budem prirodna i da se pravim kao da sam srela nekog sasvim obicnog prolaznika, ali nesto mi nije dalo. Od muzike nismo mogli da se ispricamo pa me poziva na pice. Joooooj noge su mi se odsekle. To sam oduvek zelela, i sad je nadomak mene a ja ne znam sta da odgovorim, zvucim kao tinejdzerka, ona koja ide na prvi dejt, a ja njega znam citav zivot. Ne znam sta se desava sa mnom, cini mi se da pocinjem da ludim. Ali jedan glasic u meni je nadjacao celo moje telo, smelo i sigurno mi naredjuje da ne ucinim opet istu gresku, da ne postupim kao sto obicno radim, da ucinim pravu stvar, jer na kraju krajeva bili smo najbolji drugovi. Pristajem. "SLobodna sam u sredu vece posle kolokvijuma i mozes me pokupiti ispred fakulteta", rekla sam. Posle toga analiziram situaciju, naravno :) Ne znam sta mi se veceras desilo, da li da placem ili skacem od srece. Ali ipak srecna sam. Mada bojim se razgovora, bojim se opet onih mojih pretpostavki u vezi sa njim. Ali ne zelim vise da pretpostavljam, otici cu i sve saznati, odlucna sam. Osvanulo je to jutro. Nervoza je rasla, sto zbog njega, sto zbog kolokvijuma. Ali opet pobedjuje razum, odlucna sad da to veceras resim, i krecem sigurnim korakom. Cekao me je ispred fakulteta kao sto smo se dogovorili. Oo kako sam drhtala, plasila se, joj imala sam takvu tremu. Pozdravimo se i poljubi me u obraz. Krenemo u obliznji park. On je vozio, a ja sam sve vreme gledala kroz prozor. Cutala. Osecala sam se nekako neprijatno. A onda me je on upitao sta se desava sa mnom, zasto samo cutim, rekao je da sam se puno promenila. Zadrzim suze, suzdrzim se, i kazem ma ne sve je u redu samo sam malo umorna. Opet postupam po starom. Opet :( Stigli smo. Prvo smo prosetali malo a onda seli na klupu pored fontane. Bilo je romanticno, divno vece. Ali falila je samo jedna stvar da bude potpuno, da on i ja postanemo mi. Pricali smo dugo, o svemu, i rekao je da misli da sam se mnogo promenila, da vise nisam ista. Rekao je kako sam mu puno nedostajala. Tu krecu suze. Placem. Drhtim opet. Pita me da li sam dobro. Ustajem i idem. Krece za mnom. Suze same teku, sve vise i vise. Kazem mu kako moze to da kaze, kako moze da govori da mu nedostajem, kad znam da nije tako, kad znam da ima novo drustvo, mozda i novu devojku, da mu ja nisam bitna, da mi se ne bi ni javio da se nismo slucajno sreli. On sve vreme cuti. Ja se derem. Vristim kao luda. Prestajem. Pita me da li sam zavrsila, ja kazem da jesam, i kaze mi da sad ja njega moram da saslusam. "Pogresio sam, uopste se nisi promenila, i dalje si jedna razmazena, sebicna, ali opet moja." Najezila sam se. Nije zaboravio. Pojavljuje se blag osmeh na mom licu. i ti mislis da je samo tebi tesko, mislis da je meni bilo lako da te pozovem, priznam, i opet cujemo ono tvoje da smo drugari, opet odbijanje. Nisam zeleo to vise i jednostavno mi je bilo lakse da te ne zovem. Znam ispao sam idiot. Ali jednostavno ne zelim da mi ti budes drugarica. I samo cu ti jos jedno reci jos te volim." Ponovo placem. Prilazim mu i hvatam ga za ruku, i kazem i ja tebe volim. Tako je pocelo, trajalo i nastavilo se. Ostali smo zagrljeni do jutra na Tasu. Zaspali jedno drugom na ramenu. Bude nas zvona Crkve Svetog Marka.Presrecna sam.Prosto ne verujem. Da li je moguce? Da li sanjam? Do juce je izgledala neoguce a vec danas!?
I opet kada mi drugarice zatraze savet, nikad ih ne savetujem da se ponasaju i postave kao ja, jer ne smaram da sam u pravu, cak naprotiv, ali takva sam i tesko cu se promeniti.
Ali taktika je jedno a cilj nesto sasvim drugo.Ustvari svako od nas ima svoju taktiku koja je za njega ona prava i koja vodi ka cilju.
Samo zelim ljudima da kazem da nikada ne izgube ponos i dostojanstvo, ali isto tako da zbog toga ne izgube nesto mnogo vrednije a to je ljubav. Uvek se moze pronaci neki balans, a prevelika tvrdogolavost ne vodi nicemu :D
Volite i borite se za vasu ljubav, jer vam ona nece doci sama od sebe, zakucati na vrata i doci po vas, ne bajke ne postoje, ali zato ako se potrudite za vas mogu da postoje carobni dani.
Volite, jer ljubav leci, opija i daje snagu i veru!
P.S. Smuvali smo se na danasnji dan, na dan prvog srpskog Prosvetitelja Svetog Savu, i da smo ostali zajedno danas bi nam bilo pet godina veze, ali zivot je takav, idemo dalje...
