volimsesire

    Znam svakom dodje los dan ... Znam svakom dodje "zuta" minuta ... Nekad si tuzan bez razloga, nekad se radujes zbog sitnice, ali ipak u svakom slucaju uvek se trudis da popravis raspolozenje. Ali da li vam dodje period, koji se cini kao vecnost, kad vam jednostavno nista ne ide, a sto je jos gore vi se ni ne trudite da vam krene ...

  Hmm, nazalost cini mi se da sam u tom periodu trenutno ... O Boze, ponekad sama sebe ne shvatam. Mrzim sebe nekad. Bezvoljnost je gora od neuspeha, verujte mi. Ne znam sta mi se desava u poslednje vreme, ali jednostavno nemam volju ni za cim. Sve mi je svejedno, potpuno sam ravnodusna, bez entuzijazma i volje. Ne, nisam flegmatik, naprotiv, pre ovog perioda bila sam vrlo energicna osoba, uvek zeljna novih saznanja i radoznala. Nesto se u meni slomilo. Nesto me je povredilo. Ali ne znam sta. Jednostavno u poslednje vreme mi nista ne ide od ruke, ali nije u tome problem, jaka sam znam, prebrodicu ja to, znam, samo se pitam kad? Uvek sam bila u fazonu da posle pada ustanem, i budem jos jaca, najjaca, i bila sam i najbolja, uvek. Ne znam mozda imam pogresnu procenu, mozda imam pogresan stav, jer recimo kad nesto ucim ili radim, ili uradim do kraja ili ni ne pocinjem. Temeljna sam i uvek idem do kraja. Ali mozda to jednostavno ne moze uvek? Sta vi mislite? Ja sam uvek bila u fazonu sve ili nista. I to je znalo skupo da me kosta, mada se ponekad i isplati. Pitam se gde je nestala ona moja istrajnost? Ona vera u sebe? Da li sam izgubila samopouzdanje? Uvek mislim proci ce. Znate onu situaciju, ja tacno znam kako bi to trebalo da izgleda, ali zasto bih se ja trudila da to uopste realizujem? Nadam se da ne znate. :) Mrzim ravnodusnost. A takva sam sad. Sta god pocnem da radim, javlja se glasic koji mi kaze: "Cemu to?" Ili "Ne, ti nidi dovoljno dobra za to." A znam da sam u tome najbolja, znam. Ne znam nekad imam nepodnosljivi osecaj nize vrednosti. Uvek treba imati meru, a ja je nikad nisam u nekim stvarima imala cini mi se, ili sam bila najbolja ili jednostavno nisam ni pokusavala. Ne, ne bojim se ja neuspeha, ali jednostavno totalno sam nezainteresovana. Ustvari, trenutno sam fokusirana na izgled samo. A ne volim sto je tako. Mislim uvek mi je izgled bio vazan, ali sam imala prioritete, a sad mi je odjednom sve postalo nebitno, i to me brine. Postala sam nekako prazna. Ne prepoznajem se. Pitam se samo da li ce proci? Sta vi mislite?

    Ne znam koliko sam bila jasna, ponekad ni sama sebe ne razumem, ali jednostavno sam to morala da podelim sa nekim, da cujem tudje misljenje, necega sto sam do sad uvek stavljala po strani, u fazonu proci ce, ali ne prolazi, a nema ni nagovestaja da ce proci a to je ono sto me brine.

P.S.Hm, izvinjavam se ako sam smorila,

moracu da se iskupim za ovo ;)

Nadam se da ce sunce konacno progledati ^^ 

Puno pozdrava, i nosite sesire, hit su ovog leta ;)